Olimpijske igre 1936: Prijateljstvo koje je prkosilo Hitleru - BBC News na srpskom (2024)

Bio je to instinktivni sportski gest koji je ostao zapamćen u istoriji i ušao u olimpijski folklor, ali za nemačkog šampiona u skoku u dalj Luca Longa, on je imao mračne posledice.

I dok je Džesi Ovens sletao negde na granicu od osam metara i tako sebi obezbeđivao zlatnu medalju na Igrama 1936. godine, njegov najveći konkurent Long je skočio za njim u berlinski pesak ne bi li ga zagrlio i čestitao mu.

Nešto kasnije, potpuno suprotno očekivanjima s obzirom na sumanutu ideju nacističke Nemačke o arijevskoj nadmoći i decenijama pre nego što će pokret za građanska prava zapaliti iskru radikalnih promena u Sjedinjenim državama, njih dvojica su zajedno istrčali počasni krug, crni i beli atletičar, ruku pod ruku.

Nisu im svi aplaudirali.

Visoko gore na tribinama, nemački vođa Adolf Hitler, sa prekorom je gledao ovu scenu.

Dok su stajali na pobedničkom podijumu, Long uz obavezni nacistički pozdrav rukom, a Ovens salutirajući zastavi sa prugama i zvezdama, zastavi koja još uvek nije bila spremna da ga prihvati kao jednog od svojih, nijedan od atletičara nije bio svestan šta se valja iza brda.

Ovens i Long, obojica rođeni 1913. godine, bili su na vrhuncu svojih atletskih moći kada su ukrstili koplja u Berlinu.

I tu svaka sličnost među njima prestaje; njihovi počeci i put ka Igrama bili su potpuno različiti.

Priča Džesija Ovensa, ikone XX veka, poznata je mnogima.

On je bio unuk nekadašnjih robova i najmlađi od desetoro dece u jednoj nadničarskoj porodici u Alabami.

Još kao dete, brao je pamuk sa ostatkom porodice, ali su njegove atletske sposobnosti postale evidentne kada se njegova familija preselila u Klivlend i kada je, sa devet godina, krenuo u školu.

Njegov nadimak je bio Džej Si, što je bila skraćenica za ime Džejms Klivlend, ali pošto ga je njegov učitelj pogrešno razumeo pri predstavljanju da se zove Džesi, ovo ime mu je ostalo zapamćeno.

Ovens je dobio sportsku stipendiju na državnom univerzitetu u Ohaju i tu je, pod trenerskom palicom Larija Snajdera, postao jedan od najvećih sprintera koje je svet ikada upoznao.

Na atletskom mitingu na univerzitetu u Mičigenu, 1935. godine, Ovens je oborio tri svetska rekorda, dok je još jedan rekord izjednačio, sve to u roku od sat vremena.

U skoku u dalj je odleteo na osam metara i 13 centimetara i taj rezultat je važio kao svetski rekord narednih 25 godina.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Za razliku od rivala, Long je imao privilegovano detinjstvo - odrastao je u Lajpcigu, u porodici koja je pripadala srednjoj klasi.

Njegov otac Karl je posedovao apotekarsku radnju u centru grada, dok je njegova majka Johana bila nastavnica engleskog jezika.

U njenoj porodici je bilo uglednih intelektualaca, a među njima se isticao naučnik Justus fon Libig, poznat i kao otac organske hemije.

Karl Ludvig Herman Long, koji je pre svega bio poznat kao Luc, odrastao je sa braćom i sestrama na selu, u neposrednoj blizini grada.

U njihovom velikom dvorištu, obično su se održavala porodična takmičenja u atletici.

Long je 1928. godine počeo da trenira atletiku u sportskom klubu u Lajpcigu, a njegov trener je bio Georg Rihter, koji mu je pomogao da razvije skakačku tehniku koja je svojim skokom podsećala na skakače u vis, za razliku od Ovensa koji se odskočnoj dasci približavao kao sprinter.

Njegovo partnerstvo sa Rihterom se pokazalo plodonosnim, pošto je Long 1933. godine oborio nemački rekord u skoku u dalj i postao nacionalni šampion sa samo 20 godina.

Samo nekoliko meseci pre početka Igara u Berlinu, Long je postavio i novi evropski rekord skokom od 7,82 metara.

I dok su i Ovens i Long brusili svoje veštine na zaletištu, oni su i van nje bili deo političkog momentuma.

U Sjedinjenim državama je rastao pritisak i poziv na bojkot berlinskih Igara u svetlu priča o tretmanu Jevreja u Nemačkoj pod novim, nacističkim režimom.

Ovens je inicijalno bio zagovornik bojkota Igara i navodno je Nacionalnoj asocijaciji za napredovanje obojenih ljudi rekao: ,,Ukoliko u Nemačkoj postoje diskriminisane manjine, Sjedinjene države bi trebalo da se povuku sa takmičenja".

Na kraju je ipak pristao da usliši molbe njegovog trenera i da prihvati bezbednosne garancije Olimpijskog komiteta Sjedinjenih američkih država koji je u Nemačku poslao delegaciju koja je trebalo da proceni uslove za takmičenje i da se uveri u politiku domaćina koja se ticala učestvovanja jevrejskih sportista.

A u Nemačkoj, politički pritisak na sportiste je postajao sve jači.

„Sportisti su bili predstavnici Trećeg Rajha, a ne slobodni individualci", kaže Julija Kelner-Long, Lucova jedina unuka.

Longov uspon u nacionalnom timu je došao 1933. - iste one godine u kojoj je Hitler postao nemački kancelar.

Ukoliko bi se i moglo pomisliti da nije bio svestan šta se očekuje od njega, veliki transparent okačen na stadionu za trening je bio potpuno jasan: ,,Atletičari se pripremaju za Olimpijske igre 1936. Ne smemo da razočaramo našeg vođu Adolfa Hitlera".

Hitler je bio na Olimpijskom stadionu u Berlinu kada se održavalo finalno takmičenje u skoku u dalj na kojem su učestvovali Ovens i Long.

Nakon ravnopravne borbe, Long je u pretposlednjoj seriji uspeo da izjednači najbolji Ovensov skok od 7.87 metara, što su sa oduševljenjem prihvatili domaći navijači.

Ali Ovens je iz sebe izvukao ono najbolje kada je to bilo i najpotrebnije, pa je odgovorio sa 7.94 metara i ponovo se osamio na vodećoj poziciji.

Long je prestupio prilikom poslednjeg pokušaja, ali je njegov nastup bio dovoljno dobar da mu osigura srebrno odličje i prvu medalju u skoku u dalj za Nemačku.

Ovens, koji je već osigurao prvo mesto, dodatno je ušao u istoriju poslednjim skokom od 8,06 metara - i tako poboljšao olimpijski rekord koji je na snazi ostao naredne 24 godine.

Long je zaboravio na sopstveni neuspeh i instinktivno je poleteo u pesak da čestita svom protivniku.

U tom trenutku, zapisanom u vremenu, u zagrljaju pred 100.000 gledalaca na stadionu, Ovens se poverio svom rivalu: ,,Naterao si me da dam sve od sebe".

Njih dvojica su tokom takmičenja pet puta uspevali da poboljšaju olimpijski rekord.

„Bilo je kao u bajci - tako dobro skakati po onakvom vremenu", rekao je Long u intervjuu za lokalne novine Noje Lajpcig cajtung.

„Ništa nisam mogao. Naleteo sam na njega. Bio sam prvi koji mu je čestitao i koji ga je zagrlio".

Longova impulsivna rekacija je privukla pažnju nemačkih vlasti.

Nedugo nakon završetka Olimpijskih igara, njegova majka Johana je u svoj dnevnik unela rečenicu o upozorenju koje je stiglo od Rudolfa Hesa, tadašnjeg Firerovog zamenika u nacističkoj partiji.

Ona je napisala da je Long „dobio naređenje sa najviših mesta" da nikada više ne sme da zagrli crnu osobu.

Nacistički režim ga je označio kao ,,rasno nesvesnu" osobu.

Zagrljaj je, to je bilo jasno, razbesneo naciste koji su često koristili fotografije da učvrste verovanje u njihovu ideologiju i sada su bili uplašeni da će slika Ovensovog i Longovog prijateljstva uzdrmati njihovu propagandu.

U tom smislu, bili su potpuno u pravu.

Skoro 90 godina kasnije, prijateljstvo Ovensa i Longa je i dalje jedna od najistrajnijih olimpijskih priča.

„Gest prepun dobrote i ferpleja našao je put do srca cele nacije", rekla je Kelner-Long.

„Zajedno, Luc i Džesi su tog dana ostvarili posebnu vrstu prijateljstva i svetu demonstrirali princip po kojem su prijateljstvo i poštovanje najvažnije stvari u sportu i u životu, bez obzira na boju kože i poreklo".

Stjuart Renkin, jedini Ovensov unuk, podjednako ističe značaj tog čina.

„Često kažem da je od svih dostignuća mog dede na Olimpijskim igrama 1936. godine, neočekivano prijateljstvo njega i Luca Longa stvar na koju sam najponosniji i koja me je najviše impresionirala", kaže on.

„Za njih je taj trenutak uspostavljanja prijateljstva, pod takvim okolnostima, na tom stadionu, pred samim Hitlerom, bio apsolutno fenomenalan".

Bio je to jedini put da su se Ovens i Long takmičili jedan protiv drugog.

Ovens je svojim pobedama u skoku u dalj i u trci na 100 metara dodao i pobede na trkama na 200 metara i u štafeti 4x100 metara i tako kući odneo četiri zlatne medalje iz glavnog grada Nemačke.

U isto vreme je i naljutio zvaničnike tako što je odbio da se takmiči u Švedskoj na mitingu zakazanom neposredno nakon završetka Igara i što se umesto toga vratio kući gde je komercijalizovao svoju novostečenu slavu.

Ova odluka ga je koštala zabranom takmičenja za Američki atletski savez i to je praktično i okončalo njegovu sportsku karijeru.

Ovensu je svejedno organizovan šampionski doček i specijalna ceremonija koja je održana u Njujorku, ali incident koji se dogodio na zabavi održanoj u Voldorf Astoriji u njegovu čast, samo je pokazao da se bez obzira na svu olimpijsku slavu - ništa nije promenilo.

Kada je stigao u hotel, Ovens je pravo iz lobija hotela upućen ka sporednom ulazu koji je služio samo za trgovce i crnce.

Bio je to gorak podsetnik na duboko ukorenjenu segregaciju i rasne predrasude koji su se nalazili u samom srcu američkog društva.

Long je Berlin napustio kao srebrni olimpijac, nacionalni šampion i evropski rekorder.

On je tu granicu evropskog rekorda sledeće godine poboljšao skokom od 7,90 metara i taj rekord je opstao sve do 1956. godine.

Ipak, nije mogao da pobegne od sumnji i dodatnog nadzora.

„Lucov zagrljaj u pesku je imao svoje posledice", kaže Kelner-Long.

„Bio je predmet posebne prismotre vlasti koje su ga naterale na opreznije ponašanje i neisticanje".

Long se nakon izbijanja Drugog svetskog rata više nije takmičio, već se umesto toga fokusirao na advokatsku karijeru.

Njegov najmlađi brat Hajnrih je ubijen tokom ratnih akcija.

Očajan zbog ovog gubitka, Long je pokušao da se posveti porodici.

On se oženio Gizeldom 1941. godine, a u novembru iste godine su dobili sina - Julijinog oca - i dali mu ime Hajnrih, prema njegovom ubijenom bratu.

Long je uskoro bio i regrutovan u vojsku i u početku je dobio zadatke na bezbednoj udaljenosti od linije fronta.

Ipak, Long je 1943. godine brodom poslat na Siciliju sa svojom 10. padobranskom protiv-artiljerijskom baterijom.

Mesec dana kasnije, poslao je poslednje pismo Gizeli koja je u tom trenutku bila u poodmakloj trudnoći sa njihovim drugim sinom, Volfgangom Matijasom.

„U tom pismu Luc je opisao boravak u kampu u šatorima na predivnoj i mirnoj cvetnoj livadi okruženoj planinama - i to je bila njegova poslednja poruka porodici", kaže Kelner-Long.

„Sledećeg dana, 30. maja 1943. godine, rođen je Volfgang. Na žalost, Luc nikada nije stigao da ga upozna".

Savezničke trupe su se iskrcale na Siciliju 10. jula 1943. godine, kao deo operacije oslobađanja Italije.

Četiri dana kasnije, Longa je pri povlačenju nemačkih snaga u nogu pogodio šrapnel nakon čega je iskrvario do smrti.

Gizela je vest o nestanku supruga dobila 30. jula.

Verovalo se da je mrtav.

Tek sedam godina kasnije, ova činjenica i detalji smrti su bili i potvrđeni, a pronađen je i njegov grob u nemačkom delu američkog vojnog groblja u Geli.

Ovens je odlučio da se ne prijavljuje u vojsku tokom rata, niti je bio regrutovan.

Međutim, pošto mu je bilo zabranjeno da se bavi atletikom, komercijalne ponude su polako počele da nestaju, pa se on odlučio da porodicu izdržava na jedan neuobičajen način.

On se trkao za novac tako što je lokalnim sprinterima davao po 10-20 metara prednosti na samom startu.

Sa lakoćom je pobeđivao u tim trkama.

Takođe, kada ljudskih rivala nije bilo, Ovens se trkao sa motociklima, automobilima i konjima.

„Ljudi kažu kako je bilo degradirajuće za jednog olimpijskog šampiona da se trka sa konjem", rekao je Ovens, „ali šta je trebalo da radim? Imao sam četiri zlatne medalje, ali ne možeš da jedeš te četiri zlatne medalje".

Nakon takvih poslova, stvari su počele da se popravljaju za Ovensa tokom 1950-ih godina kada se zaposlio kao motivacioni govornik.

Započeo je da vodi i sopstvenu firmu za odnose s javnošću i postao poprilično tražen.

Počeo je i da putuje svetom kao sportski ambasador.

Tokom puta u Nemačku 1951. godine sa košarkaškim timom Harlem Globtrotersa, Ovens se javio porodici Long.

Upoznao je Kaja i odveo ga na utakmicu Globtrotersa u Hamburgu kao svog počasnog gosta.

Kaj je 1964. godine bio i deo dokumentarnog filma Džesi Ovens se vraća u Berlin, a tokom tog intervjua njih dvojica su rekreirali fotografiju na kojoj Ovens i Long leškare i časkaju na Olimpijskom stadionu u Berlinu.

„Kaj je izuzrtno cenio Džesija - njegovu harizmu, njegovu skromnost i njegov prirodni dar i uspeh kao atletičara", kaže Kelner-Long.

Ovens je 1976. godine bio nagrađen Predsedničkom medaljom slobode.

Umro je od karcinoma pluća, četiri godine kasnije.

Imao je 66 godina.

Posthumno je od Kongresa nagrađen Zlatnom medaljom 1990. godine. Predsednik Obama je 2016. godine pozvao Ovensovu rodbinu u Belu kuću na prijem koji za njega i ostale crne članove šampionske 4x100m štafete nije bio održan nakon Igara u Berlinu 1936. godine.

Njegova supruga Rut je nastavila da vodi njegov legat. Ona je upravljala Fondacijom Džesija Ovensa pre nego što je tu štafetnu palicu predala njihovim ćerkama - Gloriji, Marlin i Beverli - a kasnije je tu uključila i petoro unuka.

Tokom godina, porodice Ovens i Long su ostale u stalnom kontaktu.

Julija Kelner-Long je, zajedno sa Ovensovom unukom Đinom, upalila olimpijski plamen na specijalnoj ceremoniji održanoj na Olimpijskom stadionu u Berlinu 2004. godine. Potom je sa Marlenom uručila i medalje osvajačima trofeja u skoku u dalj na Prvenstvu sveta u atletici održanom u Berlinu 2009. godine.

Kelner-Long i Stjuart Rankin su postali bliski prijatelji nakon slučajnog susreta u Minhenu 2012. godine, a nedavno su i zajedno učestvovali na snimanju dokumentarnog filma o njihovim dedama.

„Odnos naše dve porodice meni znači jako puno i ponosna sam na tu vezu", kaže Kelner-Long.

„Julija i ja se često šalimo i mislimo na naše dede i veoma smo srećne zbog toga što su nam porodice i pored toga što je prošlo toliko godina i dalje povezane", dodaje Rankin.

I pored stvarne priče o prijateljstvu između Ovensa i Longa koju neguju i obe porodice, njihova posebna veza ima svoj specifičan život i na internetu.

Jedan od najraširenijih mitova se bavi živopisnim pismom koje je Long navodno napisao Ovensu sa „krvlju natopljenog peska" severne Afrike. U pismu on poziva Ovensa da se vrati u Nemačku i da pronađe njegovog sina ukoliko se on sam ne vrati kući.

U pismu između ostalog piše i ovo: „Reci mu, Džesi, kako je to bilo kada nismo bili razdvojeni ratom, reci mu kako bi stvari mogle da funkcionišu među ljudima na ovom svetu".

Nepodnošljivo dirljivo, ali skoro sasvim sigurno i izmišljeno.

Long nikada nije učestvovao u ratu u severnoj Africi.

Niko iz porodice nije nikada video to pismo i svi ujedno sumnjaju u mogućnost da je takvo pismo ikada bilo napisano i poslato.

Kelner-Long bez obzira na sve razume moćnu poruku koju ljudi up*rno izvlače iz njihove priče.

„Ona nudi nadu i inspiraciju svim ljudima, širom sveta", kaže ona.

„U vremenima u kojim je rasizam i dalje prisutan, ova priča je i dalje aktuelna, više nego ikada ranije".

„Mislim da je Lucov primer sportskog ophođenja ono što bi trebalo isticati i sačuvati za sva vremena".

„Odnos mog dede i Luca je sasvim sigurno nešto što se nije moglo predvideti, ali zbog toga što se ipak dogodio, on je pružio perspektivu punu nade za dedu, ali i za mene".

„Lucova snaga, njegov karakter, to se ne može rečima opisati, ali u svakom slučaju pokazuje da i na najneočekivanijim mestima i dalje možete da pronađete tračak svetlosti i nade".